Први лет балоном браће Монголфје, 5. јуна 1783. године означава почетак вазухопловства савременог доба. Потом долазе ваздушни бродови са парном машином - дирижабли (А. Жифар, 1852) и чувени “цепелини”. Након првог успешног лета справом тежом од ваздуха са сопственим погоном, браће Рајт, 17. децембра 1903. године у САД, настаје ера авиона. Убрзо се појављују аутожири, хеликоптери и друге летеће справе теже од ваздуха са сопственим погоном, ваздухоплови налазе широку примену у војсци, а потом и у привреди и спорту.
У почетку ваздухоплови су прављени од папира, платна и дрвета, да би се прешло на метал, а данас композитне материјале. Од опрема имали су неколико инструмената (висиномер, брзиномер, магнетни компас), а данас имају најсавременију електронику. Погон ваздухоплова од скромних клипних бензинских мотора усавршен је, и данас се заснива на моћним елисо-млазним, турбомлазним и турбофенским моторима, који обезбеђују велику носивост и брзине неколико пута веће од брзина звука.
Код нас, међу првима су справама тежим од ваздуха летели др Владимир Алексић из Панчева (17. октобра 1909, двокрилном једрилицом) и Иван Сарић из Суботице (јуна 1910, авионом сопствене конструкције). Почетком 20. века у Београд долазе авијатичари да покажу вештину летења: Чех Рудолф Симон (септембр 1910); Рус Борис Маслеников (децембру 1910. и јануару 1911); Чех Јан Чермак и Италијан Ђани Видмар (1911. и 1912); Словенац Едвард Русијан, летећи на авиону конструкције Михајла Мерћепа, погинуо је 7. јануара 1911. године пред Београђанима, оборен ударом кошаве код Небојшине куле на Калемегдану. У Србији се почетком 20. века, по угледу на европске и суседне државе, развијао јак ваздухопловни покрет. Први војни ваздухопловци из Србије школовани су у иностранству: за пилота балона (аеронаута) капетан Коста Милетић (1902) у Русији, и шесторица пилота авиона (1912) у Француској. Станица голубије поште основана је у Медошевцу код Ниша (1908), купљена су и два балона (1909).
Ваздухопловна команда српске војске (аеропланско одељење 12 авиона), балонско одељење (три балона), водонична централа и голубија пошта, установљена је 24. децембра 1912. године, командант је био мајор Коста Милетић, седиште у Нишу, а аеродром на Трупалском пољу. Српско ваздухопловство настало је међу првих 15 у свету, и међу првима је коришћено у борбеним дејствима код Скадра, где је 20. марта 1913. године погинуо наредник Михаило Петровић, први српски пилот и прва жртва српског војног ваздухопловства, други у свету. Ваздухоплови су коришћени у балканским ратовима (1913), и у Првом светском рата (1914-1918). У пробоју Солунског фронта и ослобођењу Србије учествује Српска Аеропланска ескадра са око 500 људи и 40 модерних авиона под командом мајора Бранка Вукосављевића. Извршено је више од 3.000 летова. Школовано је 75 пилота, 50 ваздухопловних извиђача, већи број авио-механичара и других стручњака разних специјалности.
У Новом Саду је почетком 1919. формирана Ваздухопловна команда војске Краљевине Југославије, ваздухопловни арсенал, и прва пилотска школа. Ваздухопловство је попуњено кадровима, организовано у бригаде, пукове, ваздухопловне групе и ескадриле за извиђање, бомбардовање и ловачку борбу; ваздухопловно-техничке паркове и радионице. Успостављена је метеоролошка и аеродромска мрежа и систем противавионске одбране. Набављени су савремени авиони наоружање и опрема. Почела је изградња државних фабрика авиона, авионских мотора и опреме. Отворене су прве линије цивилног ваздушног саобраћаја (1928).Урађен је закон о осигурању летача и ваздухопловна правила. Уведен је додатак плате за летачку службу. Формирана је Команда ваздухопловства (1927). Уређена је (1934) мирнодопска организација: оперативно (бомбардерске, ловачке и извиђачке јединице) и армијско ваздухопловство (јединице за извиђање, везу и бомбардовање), ваздухопловне позадинске команде, јединице и установе и ваздухопловне школе, и Поморско ваздухопловство у саставу ратне морнарице.
Постојало је више летачких школа: Прва пилотска школа (Нови Сад 1920-1938), (Панчево 1938-1941); Друга пилотска школа (Мостар 1921-1939, Краљево 1939-1941); Трећа пилотска школа (Земун 1928-1939, Ниш 1939-1941); Ваздухопловна извиђачка школа (Панчево 1921-1941); Ваздухопловна школа гађања (Бела Црква 1932-1941) и Ваздухопловна школа бомбардовања (1940); Школа за резервне ваздухопловне официре пилоте (1921-1941); Ваздухопловна подофицирска школа (1926) Петроварадин, Панчево; Школе ваздухопловних (9) специјалиста (1939); Ваздухопловна војна академија Панчево (1940-1941); Хидропланска школа 1922); Катедра за аеронаутику на Техничком факултету у Београд; Опитна група за испитивање ваздухоплова (1933) на аеродрому Земун.
Војно ваздухопловство Краљевине Југославије средином тридесетих имало је команде армијског ранга, три ваздухопловне бригаде; 9 ваздухопловних база; ваздухопловно-техничке установе, и ваздухопловне школе. Уочи Априлског рата имало је око 20.000 људи: 1.260 официра (800 летача). 1.600 подофицира (1.000 летача), 240 ваздухопловно-техничких чиновника (100 летача), 2.700 грађанских лица и 15.000 војника. По ратној формацији било је 50.000 људи. Оперативно ваздухопловство је имало: ловаца 142 (61 Ме-109Е, осам ИК-2, шест ИК-3, 35 Хокер харикен, 30 Хокер-фјури, два Авиа БХ-33); бомбардера 147 (60 До-17, 40 Савоја маркети и 47 Бристол-бленхајм); извиђача 131 (11 Бристол-бленхај у Ваздухопловству војске, и 120 Потез-25 и Бреге-19 у армијском ваздухопловству); у поморском ваздухопловству било је 68 борбених хидро-авиона, укупно 98; у транспортној авијацији 15 транспортних авиона, из цивилног ваздухопловства, по ратном плану мобилисаних у ратно ваздухопловство.
У априлском рату 1941. југословенско ваздухопловство је пружило агресору снажан отпор. Авијација је од 6. до 15. априла имала 1.416 борбених авијацијских полетања (ловачка авијација 993, бомбардерска 423). Пилоти-ловци оборили су 34, противавионска артиљерија 51 авион, а бомбардерска авијација девет (два у ваздуху у 7 на земљи). Погинуло је 135 летача: пилота, навигатора, радио-телеграфиста, стралаца и механичара летача, и око 700 припадника југословенског ваздухопловства. После капитулације један број ваздухопловаца нашао се у савезничким ваздухопловствима, а од 1942. године и ваздухопловству Народноослободилачке војске Југославије.
У Народноослободилачком рату 1942. године настаје партизанска авијација; Ваздухопловно одељење Врховног штаба НОВЈ 16. септембра, а 14. октобра 1943. године Прва ваздухопловна база, која убрзо прелази у Италију (Салаветри код Барија), где од 20. јануара 1944. ради команда ваздухопловних школа НОВЈ, а потом на аеродром Бенина (Бенгази, Либији). Прва ескадрила НОВЈ - 352. (Југослав) сквадрон формиран је 22. априла 1944, а Друга ескадрила НОВЈ - 351. (Југослав) сквадрон 1. јула исте године. Извршиле су током рата 591 борбени задатак (2.201 авијацијско полетање); ескадрила за везу Врховног штаба НОВЈ 18. августа 1944, а Транспортна група 2. марта 1945. године. Крајем 1944. на ослобођеној територији Југославије било је више од 50 аеродорма и 140 терена за прихват савезничке помоћи.
Штаб Ваздухопловства НОВЈ формиран је 29. октобра 1944, са две ваздухопловне дивизије - јуришна (3 пука) и ловачка (3 пука), и одговарајућим позадинским саставима, око 5.500 људи и 250 авиона типа Ил-2 и Јак, оне су извршила је 1.445 борбених летова. У Совјетском Савезу је од 1944. до 1946. године школовано 500 пилоте (ловци - Краснодар, јуришници - Грозни, бомбардере - Енгелс и за транспортне авионе - Москва). У пролеће 1945. Ваздухопловство НОВЈ преименује се у Ваздухопловство ЈА: команда; две мешовите авио-дивизије; ловачка авио-дивизија; бомбардерска авио-дивизија; транспортни авио-пук; четири ваздухопловне обласне команде са 16 команди аеродрома, и друге позадинске јединице, установе и школе и училишта. Пилотска школа ЈА, формирана је 14. марта, а Ваздухопловно војно училиште (ВВУ) 12. септембра 1945, Ваздухопловно-техничко војно училиште 1947, а Ваздухопловни факултет при Вишој војној академији ЈА, 1949. године. Ваздухопловно-опитни центар (ВОЦ) формиран је 25. августа 1945. Обновља се ваздухопловне индустрија и инфраструктуре.
Ваздухопловство ЈА 1947. мења назив у Југословенско ратно ваздухопловство (ЈРВ), и 1949. има: 6 ваздухопловних дивизија; четири авијацијска пука у оквиру Ваздухопловног војног училишта; један транспортни и један извиђачки пук. Почетком педесетих набављени су клипни и млазни борбени ваздухоплова из САД и Велике Британије. ЈРВ 1955. има два ваздухопловна корпуса, 6 ваздухопловних дивизија, 19 пукова борбене и помоћне авијације, и четири школска пука. Ваздухопловна војна академија (ВВА) и Ваздухопловно-техничка војна академија (ВТВА) формиране су 1952, као и Пилотска подофицирска школа и Школа за оспособљавање ваздухопловно-техничког подофицирског кадра.
Команде и јединице РВ обједињене су 27. јула 1959. године са противваздушном одбраном територије у јединствен вид војске - Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана (РВ и ПВО). Набављено је око 500 млазних борбених авиона. У РВ и ПВО је половином 1960. било 20 авијацијских пукова; 67 ескадрила (51 борбена, 2 помоћне, 6 школских, 1 за везу, 1 хидроескадрила, 1 хеликоптерска и 1 тренажна). Крајем 1961, била су: 4 ловачка, 4 ловачко-бомбардерска и 2 извиђачка пука млазних авиона; 1 противподморнички пук клипних авиона; 3 пука помоћне авијације; 1 хеликоптерски пук; 9 самосталних ескадрила; 1 школски авијацијски пук млазних и 1 клипним авионима. У оперативним борбеним и школским јединицама авијације било је око 700 ваздухоплова и око 1.000 пилота.
Модернизацијом је предвиђена набавка вишенаменског борбеног авиона, ракетних јединица ПВО, радара, хеликоптера; производња јуришника “Јастреб” и лаког клипног борбеног авиона (крагуј). Запоседнути су нови аеродроми Бихаћ (1968. године) и Краљево (1967). Све оперативне јединице авијације груписане су у два ваздухопловна корпуса – 1. и 5. ВаК. Смањен је број ескадрила ловачке и ловачко-бомбардерске авијације, формирана једна ескадрила за извиђање на мору и једна хеликоптерска противподморничка ескадрила. Број људи у РВ и ПВО смањен је за 20 посто. Почетком седемадесетих година у РВ и ПВО је било 320 млазних, а укупно око 600 ваздухоплова, и 1.018 пилота.
Од 1965. до 1970. изграђени су нови и проширени постојећи аеродроми, подземни и површински заклони за авионе, објекти за командна места, стални и резервни положаји за ракетне и јединице ВОЈИН. Успоствљен је савремен систем школовања летачког кадра, у основну обуку уведен је (1968) домаћи школски авин Н-60 Галеб. Ваздухопловна војна академија са седиштем у Земунику код Задра, имала је поред Управе, Центар за теоријску наставу, Центар за основну летачку обуку пилота авиона у Земунику, тј. 105. ловачко-бомбардерски авијацијски пук - школски; Центар за обуку пилота у инструменталном и ноћном летењу у Пули, тј. 185. ловачко-бомбардерски авијацијски пук-школски; Центар за борбену обуку пилота у Титограду, тј. 172. ловачко-бомбардерски авијацијски пук-школски; Центар за обуку пилота хеликоптера у Мостару, тј. 107. хеликоптерски пук-школски; Школу резервних официра авијације пилота у Тузли, и Центар за обуку пилота авиона иностраних оружаних снага у Мостару (1978-1985). ВВА је оперативним јединицама РВ и ПВО давала комплетно оспособљене пилоте свих профила, а од 1984. и пилоте ловце, након увођења у састав 185. лбап-а у Пули ловачке ескадриле авиона Миг-21.
Крајем 1975. у борбеној авијацији било је: 27 ескадрила; у помоћној осам хеликоптерских ескадрила, три транспортне ескадриле, једна ескадрила за везу. Циљ развоја РВ и ПВО од 1975. до 1985. био је смањење броја људи, а раст квалитета, борбене готовости, покретљивости и ватрене моћи. Тежиште развоја било је на формирању нових ракетних јединица ПВО, увођењу домаћих ловачко-бомбардерских и извиђачких авиона и на модернизацији система ВОЈИН.
У реорганизацију 1985, ваздухопловне школе и установе груписане су по функционалној сродности. Ваздухопловна војна академија остала је у истом саставу. Цетар високих војних школа РВ и ПВО (Београд), имао је Командно-штабну школу оператике, Командно-штабну школу тактике, Последипломске студије из ратне вештине, Комисију за чин мајора родова и служби РВ и ПВО, и специјалситичке курсеве. Школски центар РВ и ПВО, у Рајловцу, имао је Ваздухопловно-техничку војну академију, Средњу ваздухопловно-техничку војну школу, Школу резевних официра ваздухопловно-техничке службе. У Ваздухопловно-техничкој војној акедимији у Жаркову школовани су ваздухопловно технички инжењери по завршетку ВТВА Рајловац. У Школском центру ПВО, у Задру, школован је официрски и подофицирски кадар за попуну АРЈ ПВО. У научним установма - ВТИ, ВМИ и ВОЦ провођен је научно-истраживачки рад и испитивања на властитим пројектима.
Од 1992. године постепено се укидају или се гасе ваздухопловне војне школе, академије и институту улазе у састав интервидовских војних школа и установа (ВТИ, ВМА) да би последњих година престале да постоје као самосталне ваздухопловне институције.
О Војном ваздухопловству данас видети сајт Војске Србије.