Милојко Јанковић је рођен је у Београду 20. марта 1884. године. Завршио је 33. класу Ниже школе Војне академије 1903. године као коњички потпоручник, и 17. класу Више школе Војне академије. Био је на стажу у Француској у 4. хусарском пуку 1910. године. Преведен у генералштабну струку 1920. године. У ратовима 1912.-1913. године командир коњичког ескадрона. У рату 1914–1918 године ордонанс у Штабу Прве армије, командир коњичког ескадрона Дринског коњичког пука, помоћник начелника штаба Српске добровољачке дивизије у Русији. После рата помоћник начелника штаба Коњичке дивизије; помоћник па онда Начелник штаба Осјечке дивизијске области; од 1923. до 1925. године војни изасланик у Атини; потом Командант 46. пешадијског пука; од 19. марта 1926. године шеф Оперативног одсека Одељења за ваздухопловство МВМ; од 10. фебруара 1927. године в.д. Начелника штаба Прве армијске области; од 14. децембра 1929. године в.д. па Начелник Наставног одељења Главног генераштаба, од 30. априла 1931. године в.д. команданта Моравске дивизијске области; од 23. новембра 1932. године в.д. па помоћник Команданта ваздухопловства; од 15. септембра 1938. године в.д. Команданта ваздухопловства.
У његовом мандату извршено је пренаоружавање јединица увозним авионима Ме-109, До-17, Савоја Маркети СМ-79 и Хокер Харикен, као и домаћим ловцем ИК-3. Израђен је ратни план (“Р-40”) за употребу ваздухопловства. Разрешен је дужности 15. маја 1940. године; од 13. новембра 1940. године је Командант Приморске армијске области. Уредник часописа “Ратник” био је од априла 1930. до маја 1931. године, поред редовне дужности. У Априлском рату је заробљен и одведен у италијанско заробљеништво. Побегао је из логора септембра 1943. године и крио се до ослобођења Рима 1944. године, када га савезници шаљу за Каиро у састав Југословенске војске. Средином 1945. године вратио се у Београд. Пензионисан је 1946. године. Носилац је почасног извиђачког звања. Бригадни генерал 1929, дивизијски 1933, армијски 1939. године. Три пута одликован КЗМ 4. степена. Син је генерала Боже Јанковића. Преминуо је у Београду 11. априла 1973. године.